belgrade_zoo_lionČesto čujemo savet (naročito eksploatisan u pop-psihologiji) da, ukoliko želimo da promenimo svet, najpre moramo promeniti sebe. I pre nego što sam čula ovu mudroliju, jako sam se potrudila da promenu sveta počnem od sebe. Bilo je to ranih devedesetih, nakon što sam tri godine bila što volonter, što zaposlena u beogradskom zoološkom vrtu (u daljem tekstu: Zlovrtu bez nade). Bilo i je potrebno tri godine da – iako sam bila svedok užasnih događaja – shvatim da ne želim da budem deo Zlovrta, i da je vreme da prestanem da poštujem autoritete samo zato što su (nečiji) „autoriteti“.

 

Milka Knežević Ivašković
Predstavnik Međunarodne lige za zaštitu primata sa Srbiju (IPPL)
Autorski tekst objavljujemo uz dozvolu autorke

Mi smo država u kojoj su ljudi skloni građenju kulta ličnosti, država kolenovića i omasovljene korupcije. Pride ne umemo da izgradimo sopstveni kritički stav. Plašimo se da ne budemo različiti od većine. Bojimo se da ćemo se nekom zameriti. Stvari primamo zdravo za gotovo. Skloni smo da poverujemo u svakojake priče, a da uopšte ne proveravamo njihovu pozadinu. 

Na nekim drugim mestima mogu se naći moja zabeležena iskustva iz tog perioda. Ne bih da vas gnjavim detaljima, niti da vas deprimiram horor pričama iz ove „beogradske oaze“. Pratim skandal oko izgradnje pingvinarijuma u Zlovrtu (vredan 250.000 evra), uslova u kojima žive medvedi i nilski konji. Sve je to, dragi moji prijatelji, sa izuzetkom pingvinarijuma, stara vest. I medvedi, i nilski konji, i velike mačke, i vukovi ... svi oni žive u podjednako lošim uslovima ODUVEK. 

Pokušaću da budem što kraća, i informišem vas o nekim činjenicama: 

- Zlovrt nije član asocijacije EAZA (evropske asocijacije zooloških vrtova) jer – prosto – ne ispunjava standarde; 

- Zlovrt se loše kotira u svetu, jer su (osvešćeni) ljudi shvatili da život zatočenih životinja u neprimerenim uslovima ne vodi ničemu osim patnji tih životinja; samim tim, „edukacija“ nije moguća, jer se iz posmatranja, npr, vukova na betonu i u skučenom prostoru ne može povući nikakva paralela sa životom vukova koji žive u prirodi i dnevno pređu više desetina kilometara. Bolje ćete se o životinjama edukovati iz dokumentarnih filmova ili knjiga. 

- Zlovrt nema adekvatne uslove za držanje životinja. Koliko god vi uživali u lepo uređenim stazama, žardinjerama i sveže ofarbanim kavezima, zatočene životinje u tim stvarima ne uživaju. Nisu im bitne. Bitno im je kako su tretirane UNUTAR kaveza, a estetika spoljašnjeg prostora ne igra nikakvu ulogu u njihovom postojanju. Prema tome – kada vidite sveže okrečen zid sa nacrtanom travom pored nilskih konja, budite sigurni da nilski konj tu travu ne primećuje. Kada već želite da izbliza posmatrate divlju životinju, obratite pažnju da li stanište iole podseća na prirodno i da li vam zatočena životinja deluje zdravo. Njihanje npr. medveda (levo-desno) ili tzv. „rocking“ ne pokazuju da se medved „igra“, već da je u lošem psihičkom stanju;

- U Zlovrtu su se, više puta, dogodili incidenti u kojima su posetioci stradali (manje ili više). Uprava se pravdala neodgovornošću posetilaca. To je logika po kojoj je uvek kriva žrtva, a ne onaj koji je zadužen da obezbedi uslove pod kojima ni samoubica, rešen da skoči među zveri, to ne bi uspeo. Za svaki incident koji se desio u Zlovrtu odgovorna je uprava Zlovrta. Ne mame koje decu nisu vezale za sebe, već ograde koje nisu prilagođene za najmlađe posetioce, kao i neodgovorno osoblje koje ne ume da kontroliše divlje životinje koje se, isključivo u promotivne svrhe, šetaju na povocu u vreme posete;

- Nekadašnji upravnik Zlovrta, koji se ovde ustalio kao kultna ličnost, prema Zlovrtu i životinjama ponašao se kao prema svom privatnom vlasništvu. Životinje je poklanjao kome je hteo, pa i u političke i promotivne svrhe (podsetiću na tigriće koje je poklonio Arkanu). Ako ste aminovali ratno huškanje i Arkanove doprinose, onda ništa ... Onda ovaj tekst nemojte da čitate. Isto važi i za pristalice ideje da se stazama i prolazima daju ispolitizovana ili vulgarna imena („Monikin tesnac“);

- Većina je nasela na priče o tome da se, iza predloga o neminovnosti preseljenja zoološkog vrta, krije neki tajkun i zavera da bi se dobilo zemljište na Kalemegdanu. Informišite se ko je širio takve glasine i zašto; takođe, informišite se ko je (bio) vlasnik kioska i drugih sličnih objekata u Zlovrtu, ko je ubirao novac od njih, i kome se nikako ne bi isplatilo preseljenje. Ukratko: ko bi hteo da privatizuje zoološki vrt i zbog čega;

- Zlovrt ima lošu reputaciju u vezi sa načinom nabavke životinja. Za neupućene: 1991. godine dokazana je saradnja uprave Zlovrta sa svetskim krijumčarima ugroženih vrsta. O tome ćete lako naći podatke na netu, a možete odgledati i dokumentarac BBC, Ape Trade. Uopšte ne sumnjam da je ta saradnja – pošto se ovde niko iz uprave nje nije ni postideo, a kamoli odgovarao – nastavljena i narednih godina. Do kada – ne znam. Ukoliko vas ne zanima finansijski i (ne)etički aspekt te saradnje, razmislite o sledećem: švercovane životinje ne idu u karantin.

Imala bih još mnogo toga da pišem, ali sve – već napisano – nalazi se u rukopisu koji će biti publikovan. Nemojte me samo pitati zašto sam ćutala svih ovih godina, jer – nisam. Moje tekstove možete naći u novinama i na forumima. Nisam prestajala da apelujem na građansku svest ni kada sam bila životno ugrožena. Ali sve do pre desetak godina nije bila moguća komunikacija kakva je moguća danas, zahvaljujući internetu. Želim da istaknem i da su mnogi novinari, poznati kao veliki borci za istinu, zataškavali ceo slučaj, stavljajući se – iz ko zna kojih razloga – na stranu uprave Zlovrta. Jedan od njih, „humanista“ – koji me je, trudnu, izbacio iz redakcije po najvećoj vrućini – posthumno je dobio svoj trg. 

U vreme mog „osvešćivanja“ nije bilo skoro nikog da me podrži, čak ni zvaničnih institucija, nadležnih za Zlovrt. Znali su, ali nisu hteli da se zamere, i to su mi otvoreno govorili (npr, tadašnji savezni ministar za poljoprivredu). Pored mene bilo je još svega nekoliko ljudi-volontera koji su bili voljni da potpisuju peticije i budu svedoci na sudskom procesu koji je trajao šest godina. Nažalost, zbog toga su bili vređani i prozivani u medijima kao „strani plaćenici“, „radnici koji su otpušteni zbog nesposobnosti“ i slično. Nekima je i suđeno u nameštenim procesima. Hvala im što su bili hrabri i iskreni. Iako su nam se putevi razišli, nisam zaboravili koliko toga su žrtvovali zarad dobrobiti zatočenih životinja.

Konačno je situacija drugačija. Društva za zaštitu životinja ne bave se više samo kucama i macama. Organizuju se predavanja i akcije. Molim vas da ih poslušate jer znaju o čemu pričaju. Ako volite životinje – ne kao igračke, već kao bića koja imaju prava na dostojanstven život – podržite ih.

U pripremi je roman Kavez Milke Knežević Ivašković koji se bavi temom zoološkog vrta.