Svake godine u Španiji rode se hiljade galgosa radi reprodukcije i lova. Život ovih prelepih plemenitih pasa ispunjen je strahom i okrutnošću. Kada vlasnici procene da im psi nisu više korisni, ubijaju ih na surove načine. Mnogo galgosa napušteno je, a neki od njih udomljeni su. Galgosi mogu da budu divni kućni ljubimci koji se slažu sa decom i mačakama, ali među njima ima i pasa sa traumama koje prevazilaze uz puno znanja i ljubavi novih vlasnika. Jedna od njih je i Cica. Pročitajte njenu priču.

Zahvaljujemo Ivani Čurić iz Novog Sada koja je usvojila Cicu, rehabilitovala je i omogućila joj srećan život, što je podelila ovu divnu priču s nama.

Cicina priča

GalgosOvako sam upoznala moju Cicu. Tada je bila u prihvatilištu u španskom gradu Albaseteu (Albacete). Zvali su je Surkana. Kada sam je prvi put videla, tek je prispela u prihvatilište, srećom našli su je da sam luta ulicama grada.

Verovatno vam se čini da je prethodna rečenica čudna ali da, kažem, srećom lutala je ulicama. Njena sudbina je znatno bolja bila nego sudbine velikog broja drugih Galga.

Galgo je španski hrt, najugroženija pasmina rasnih, čistokrvnih pasa na svetu. Naše predubeđenje ili uverenje uglavnom se svodi na verovanje da samo mešanci, ulični psi pate. Međutim, sudbina Galga je jedna od najružnijih krvavih mrlja na karti Španije. Galgo je pas za jednokratnu upotrebu. Služi za lov na zečeve. Kada osramoti galgera (lovca), hrt je osuđen na smrt. Bacaju ih u bunare, stavljaju im drvo u otvorena usta da umiru od gladi ali najjezivije je ,,sviranje klavira“: hrt se obesi ali tako da zadnjim šapama dodiruje tlo i tako polako u agoniji umire.

Hrtovi su moja velika ljubav. Igrom slučajnosti sam naišla na jednu divnu ženu iz Slovenije koja vodi udruženje za zaštitu hrtova. Kontaktirala me u januaru ove godine i pitala da li bih bila voljna da udomim Galgu, staru oko pet godina. Udomljavanje starijih pasa nije lako. Tražila sam nedelju dana da razmislim. Živimo sa malim italijanskim hrtom, koji ima poremećaj ponašanja i nije bilo lako, zbog njega, doneti odluku. Ali, pomislila sam da će i njemu biti bolje i tako je, tada Surkana, nepunih mesec dana posle sterilizacije prevalila put od oko 2000km i stigla kod nas.

galgos_srbijaOvako je bilo prvo veče i još nekoliko dana posle. Išle smo u duge šetnje, bila je pretužna, uplašena, zbunjena... Na svaki dodir se trzala, bilo je teško pomaziti je, bilo joj je teško da se penje stepenicama. Kraj repa gotovo da nije imala, kažu oni koji su je kupali da se činilo da nikada u životu nije bila okupana. Ima rane na telu, verovatno od noža. Mesto gde je bio čip je izrezano. Jastučići na šapama su joj bili poput šmirgle, tvrdi, oštri... mislila sam da će tako ostati zauvek. Teško je bilo odvojiti od đubreta na ulici, ali je posle par dana shvatila da ima redovne obroke i da ne mora više da smetlari. Polako je počela i da shvata da se zove – Cica.

rescued galgosPremestila se na dvosed i kao prvi znak opuštanja počela ovako da spava. A Cica spava oko 22 sata dnevno što je normalno za hrta.

Onda je počela da odlazi u pansion za pse kod divnih ljudi koji su joj pružili ljubav i pažnju, kakvu zaslužuje nežna hrtovska duša.

galgos_serbiaSada su šape mekane, izrastao je novi deo repa. Cica sada spava ovako:

Voli svog drugara malog hrta iako mu nekad pokaže zube. Uveče, posle večere voli da je ostavi na miru. Cica voli decu, ljude, druge pse, voli kefir, voli da vas gleda u oči ako jedete hleb i sir i to dok ne popustite i podelite sa njom, ali Cica ne voli mačke. Ustvari ona bi verovatno volela da ih lovi. I to je jedino što ne voli.

galgos_cicaI ovih dana, Cica se smeje...

 

 

 

Ivana Čurić, 25.9.2015.