FRDGrađane Srbije zabrinjava i zbunjuje česta izmena propisa koji regulišu dozvoljeni nivo aflatoksina u hrani. Pitaju se da li ovaj mikotoksin direktno utiče na njihovo zdravlje i zašto pojedine države članice Evropske unije uvode čak i strožije propise koje regulišu nivo aflatoksina. Stoga objavljujemo stručni članak prof. dr Veseline Radanov Pelagić, ekspertkinje za bezbednost hrane da bi se građani upoznali sa svim faktorima koji utiču na kontrolu aflatoksina u hrani.

Prof. dr Veselina Radanov Pelagić
Fondacija za razvoj domaćinstva

Aflatoksini  su prirodni sekundarni metabolički krajnji produkti  patogenih sojeva vrste plesni Aspergillus. Plesni  pripadaju signifikantnim organizmima u kvarenju hrane. Aflatoksin je visoko toksičan za ljude i životinje. Naučni komitet za hranu, sadašnja Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) objavila je 23. septembra 1994. godine da aflatoksine treba smatrati, posebno B1, za genotoksični, kancerogeni toksin.

Osnovni podaci o aflatoksinu
  • Aflatoksin B1, B2 proizvode Aspergillus flavus i Aspergillus parasiticus
  • Aflatoksin G1, G2 proizvodi Aspergillus parasiticus
  • Aflatoksin M1 (metabolit B1 i B2) je kancerogen, hepatotoksičan, mutagen i genotoksičan (vrednost letalne doze je LD 50 za jednodnevno pače)
  • Aflatoksin B1 i B2 rastvorljivi su u metanolu, hloroformu, acetonu, acetonitrilu
  • AB1, B2, G1 i G2 mogu da se nađu u mesu, mleku, jajima, a uglavnom zavise od količine aflatoksina u hrani za životinje i dužini konzumiranja takve hrane
  • Količine mikotoksina se izražavaju u 0.5 mg/kg = 0.5 ppm = 500 ppb

Od samog otkrića aflatoksina 1960. godine u mnogim zemljama su usvojeni posebni propisi, da bi se zaštitili potrošači od štetnog dejstva ovog mikotoksina, koji je moguće da se nađe u zagađenoj hrani, a isto tako da se u trgovini hrane osigura pravedna  praksa.

Različiti činioci koji igraju ulogu u procesima donošenja odluka usmereni su na utvrđivanje limita mikotoksina. U ove procese uključuju se naučni faktori za procenu rizika, kao što su dostupnost toksikoloških podataka, podaci o potrošnji  hrane, znanje o nivou i distribuciji mikotoksina u robama i analitička metodologija.  

Na ovo takođe imaju uticaja ekonomski faktori, kao što su komercijalni i trgovinski interesi i pitanja bezbednosti hrane.

Vaganje različitih faktora igraju ulogu u procesu donošenja odluke o utvrđivanju tolerancije rezidua mikotoksina. Uprkos raznim teškoćama, propisi o mikotoksinima su doneseni proteklih decenija i donose se još uvek. Nacionalni propisi su uspostavljeni za više mikotoksina, posebno aflatoksina, koji se javlja u prirodi i aflatoksin M1, koji se izlučuje u mleku.

Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) je imala glavnu ulogu u pružanju informacija o propisima za mikotoksine u hrani i hrani za životinje, širom sveta. U dokumentu FAO Hrana i ishrana 64, 1997, stoji da su te godine 77 zemalja imale posebne propise za mikotoksine u različitim namirnicama i hrani, 13 zemalja imale su opšte odredbe, a oko 50 zemalja nisu imale dostupne podatke.

Tokom godina broj zemalja sa posebnim propisima za mikotoksine je rastao. Činjenica da nema raspoloživih podataka za više zemalja baca senku i izaziva opštu zabrinutost i sumnju da državni organi tih zemalja imaju uticaj na kretanje roba sa kontaminentima sa potencijalnim efektima na zdravlje ljudi i životinja i njihovu implikaciju u trgovinu.   

Građanima Srbije ostaje puna glava utisaka, kako da ih sada rasporede? U našoj zemlji u poslednje tri godine su napravljene medijske kampanje o nalazu aflatoksina u kukuruzu i mleku. Srpska javnost ima pravo da zna definiciju i uzrok pojave mikotoksina u hrani, kod nas. Sve ovo je nekako maglovito, pa se stiče  utisak da je pojava aflatoksina u hrani i hrani za životinje u našoj zemlji strogo vezana za promene ministarskih fotelja, kao i sa nenaučnim i stručnim komentarima i obećanjima.

Međutim, problem mikotoksina nije postavljen sistemski od njive do trpeze, nemamo jasno definisan monitoring, rezultate laboratorija, usklađenost metoda testiranja, metodlogiju procene rizika. U tom kontekstu nejasno je prikazan monitoring kontrole mikotoksina u mleku i hrani za životinje. Sve je to zbunilo potrošače u Srbiji.

Svaka vrsta zrnaste hrane može da bude kontaminirana plesnima i ona je dobar medijum uz druge uslove za proizvodnju biotoksina. Toksini mogu da se stvaraju i akumuliraju u sazrevanju kukuruza , pšenice , soje, sirka, kikirikija i druge zrnaste hrane , tokom transporta, ili nepravilnog skladištenja. Rast patogenih i toksičnih sojeva plesni Aspergillus je moguć u gotovim proizvodim, pa i našim frižiderima, što praktično znači da postoji mogućost  stvaranja aflatoksina  i u ovim proizvodima.

U ozbiljnim naučnim referencama, koje su pobudile vlade mnogih zemalja stoji: “Mikotoksini mogu izazvati štetne posledice kod niskih koncentracija te je za analizu potrebno primeniti pouzdane i osetljive  metode“.

Pojava mikotoksina u hrani i hrani za životinje često pokazuje jedan geografski obrazac na šta ukazuju  nalazi Aspergillus, Fusarium i Penicillium vrste. Međutim, trgovina ne može da stane, pa kretanje  prehrambenih proizvoda i hrane  kao robe je posledica distribucije kontaminiranog materijala u svetu.

Aflatoksini  su prirodni sekundarni metabolički krajnji produkti  patogenih sojeva vrste plesni Aspergillus. Plesni  pripadaju signifikantnim organizmima u kvarenju hrane. Aflatoksin je visoko toksičan za ljude i životinje. Prema Naučnom Komitetu za hranu  od 23. septembra 1994. aflatoksine treba smatrati, posebno B1 kao genotoksični, kancerogeni toksin.

EFSA (Evropska agencija za bezbednost hrane) je saopštila da „prisustvo mikotoksina u hrani i hrani za životinje može uticati na zdravlje ljudi i životinja, jer mogu da izazovu različite štetne zdravstvene efekte, kao što su rak i mutagenost, kao estrogene, gastrointestinalne i bubrežne promene i smanjenje otpornosti“.

Mikotoksini su često nevidljivi, nemaju ukus, hemijski su stabilni i otporni na temperaturu i uslove skladištenja. Ovi biotoksini imaju karakteristiku akumuliranja i sinergijskog delovanja u organizmu životinja i čoveka i na taj način imaju uticaja na stvaranje karcinoma, krvarenja jetre i bubrega, krvarenje u crevima, slabljenje imuniteta, i kod životinja naglo smanjenje proizvodnih performansi. Potrebno je naglasiti da su otporni u uobičajenim procesima proizvodnje.

Maksimalni nivo za mikotoksine i određenih drugih zagađivača u hrani su postavljeni u Uredbi EU 1881/2006 i naknadnim izmenama i dopunama. Odredbe za metode uzorkovanja i analiza za službenu kontrolu mikotoksina uvedene su u Uredbi EU 401/2006.