Intervju: Dr Ana Batrićević, naučna saradnica Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja

Naučna saradnica Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja dr Ana Batrićević u javnosti često ukazuje na nemerljiv, ali često olako shvaćen i nedovoljno vrednovan značaj koji su životinje oduvek imale i koji još uvek imaju kako za svakog čoveka pojedinačno tako i za čitavo čovečanstvo.  Ona smatra da je veoma važno da se javnosti skrene pažnja na sva dostignuća i propuste koji su ne samo u našoj zemlji, već i na globalnom nivou, do sada učinjeni na planu očuvanja i zaštite opstanka i dobrobiti životinja i, uopšte, odnosa ljudi prema njima. Kritički osvrt na uspehe i neuspehe u borbi za unapređenje položaja životinja u našem društvu istovremeno podstiče i optimistično ali racionalno okretanje ka budućnosti. Otvaraju se nova teorijska pitanja i prepoznaju novi praktični problemi, ali se zato rađaju i nove ideje i pristupi koji doprinose njihovom rešavanju.

-Zakoni kojima se štiti dobrobit životinja razlikuju se od države do države. Koliko država je usvojilo nacionalne zakone koji se bave pravnim regulisanjem zaštite životinja?

ana_batricevic-statistike-Zakoni posvećeni zaštiti i dobrobiti životinja pojedinih zemalja i danas se izrazito razlikuju u pogledu obima, forme, kvaliteta, kvantiteta i efikasnosti. Neke države smelo proklamuju prava životinja, uzdižući ih na rang ustavnih načela, baš kao što je to slučaj sa ljudskim pravima, dok u drugima životinje imaju status pukih pokretnih stvari koje služe samo kao sredstva za ostvarivanje čovekovih ciljeva. Ipak, globalno posmatrano, u savremenom društvu se mogu jasno uočiti radikalne promene u sferi odnosa čoveka prema životinjama. Tendencije u etici s kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka karakteriše drastičan zaokret u vidu odstupanja od do tada široko prihvaćenih antropocentričnih načela, propraćen prelaskom na osnovne principe biocentrične etike. Promene u sferi morala odrazile su se i na svet prava – mnoge zemlje su izmenile svoje zakone ili usvojile nove, a doneti su i neki međunarodni dokumenti iz ove oblasti. Odredbe relevantne za kaznenopravnu zaštitu životinja uglavnom su usvajane u sklopu propisa posvećenih zaštiti životne sredine uopšte. U nizu zemalja je i danas takva situacija. Ipak, javljaju se i određene tendencije da se odredbe od značaja za zaštitu životinja izdvoje iz ekološkog kaznenog prava, čime bi se i zaštita životinja izvukla iz ekološkog konteksta, omogućavajući im da budu zaštićene ne kao delovi životne sredine (poput vazduha, zemljišta, vode i biljaka), već kao bića per se, sa sopstvenim interesima i „pravima“.

Prema podacima Svetskog društva za zaštitu životinja, (World Society for the Protection of Animals – WSPA) do kraja 2006. godine je svega šezdeset i pet zemalja u svetu od ukupno stotinu devedest i dve imalo nacionalne zakone koji se bave pravnim regulisanjem zaštite životinja. Procenjuje se da je danas broj tih zemalja nešto veći. Među njima se ističu zemlje common law sistema – Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, koje u sferi zaštite životinja imaju viševekovnu tradiciju, ali i pojedine razvijenije zemlje evropsko–kontinentalne pravne tradicije – Nemačka, Švajcarska, Švedska i Norveška.

-Srbija je takođe jedna od država koja je usvojila moderne propise u oblasti dobrobiti životinja?

-Naša zemlja je načinila značajan korak unapred kada je 1. januara 2006. godine, nakon stupanja na snagu važećeg Krivičnog zakonika, u naše krivično pravo po prvi put uvedeno krivično delo ubijanja i mučenja (sada: zlostavljanja) životinja. Nakon toga, Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koje su usledile 2009. godine, pooštrena je kazna za ovo krivično delo, a pridodat mu je i još jedan teži oblik, koji se odnosi na priređivanje borbi između životinja. Iste godine, Republika Srbija usvojila je i svoj prvi Zakon o dobrobiti životinja, čime je, makar na normativnom planu, zaštita životinja zaokružena i podignuta na znatno viši nivo. Takođe, osavremenjeni zakoni usvojeni su i u drugim oblastima bitnim za zaštitu životinja: Zakon o zaštiti životne sredine iz 2004 godine, Zakon o zaštiti prirode iz 2009. godine, Zakon o veterinarstvu iz 2005. godine, Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda iz 2009. godine i Zakon o divljači i lovstvu iz 2010. godine. Međutim, time nije stavljena tačka na problematiku pravne zaštite životinja. Naprotiv. Čini se da je nakon ovih pozitivnih poteza našeg zakonodavca ta tematika tek načeta, te da u tom domenu svakodnevno izviru nova pitanja i izazovi.

Analiza postojećih propisa i prakse pravosudnih organa u Republici Srbiji kada je u pitanju kaznenopravna zaštita životinja navodi na zaključak da se unapređenju stanja u sferi zaštite opstanka, telesnog i psihičkog integriteta, zdravlja i dobrobiti životinja u našoj zemlji može se doprineti sprovođenjem niza koordiniranih aktivnosti na različitim poljima: u oblasti zakonodavstva, u domenu prakse pravosudnih organa, u pogledu postupanja policije i nadležnih inspekcija i u pogledu opšte i posebne prevencije.

Na zakonodavnom planu potrebno je učiniti korake, kako na međunarodnom, tako i na nacionalnom nivou. Naša zemlja je do sada ratifikovala šest konvencija Saveta Evrope čije odredbe imaju direktan ili indirektan značaj za zaštitu životinja. Međutim, potrebno je ratifikovati i Konvenciju Saveta Evrope o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava. Time bi se zaokružila celina međunarodnih dokumenata od značaja za zaštitu životinja koje je naša zemlja do sada ratifikovala i, ujedno, doprinelo ubrzavanju procesa njenog stupanja na snagu, budući da ova Konvencija još uvek nema dovoljan broj potpisnica. Iako naša zemlja još uvek nije članica Evropske unije, te je samim tim ne obavezuju izvori komunitarnog prava, potrebno je insistirati na upoznavanju sa njihovom sadržinom i na implementaciji standarda koji su njima propisani u domaće zakonodavstvo. Takođe, ukoliko i kada se usvoji Univerzalna deklaracija o dobrobiti životinja, naša zemlja bi, u skladu sa dosadašnjim naporima usmerenim na poboljšanje stanja u toj oblasti koje evidentno čini, trebalo da ratifikuje i ovaj međunarodni dokument univerzalnog karaktera.

-Organizacije civilnog društva i stručnjaci upozoravaju da se ti propisi u praksi gotovo i ne primenjuju?

Međutim, usvajanje novih zakona i ratifikovanje međunarodnih konvencija ne garantuje i njihovu praktičnu primenu. Zbog toga je izuetno važno učiniti napore u pravcu poboljšanja delovanja pravosudnih organa – sudova i tužilaštava u pravcu povećanja efikasnosti procesuiranja prijavljenih dela ove vrste u cilju unapređenja prakse i efikasnosti u njihovom radu. Ideja o krivičnopravnoj zaštiti životinja od ubijanja, povrede, mučenja i zlostavljanja predstavlja novinu u našem pravnom sistemu, pa treba precizirati mnoge pojmove iz ove oblasti, kao što su pojam : životinje, mučenja životinje, povređivanja životinje na drugi način, fizičkog i psihičkog zlostavljanja životinje, nanošenja životinji bola, patnje, straha ili stresa, priređivanja borbi između životinja i pojam većeg broja životinja. Neki od njih su definisani posebnim zakonima, ali su u pitanju teorijske definicije koje se  ne mogu na adekvatan način tumačiti bez odgovarajućih primera iz sudske prakse. Preciziranjem navedenih pojmova bi se predupredile nedoumice do kojih može da dođe prilikom primene zakonskih odredbi od strane pravosudnih organa i ujednačavanju sudske prakse što za krajnji rezultat ima pravnu sigurnost građana. Efikasnijoj primeni zakonskih odredbi od značaja za zaštitu životinja doprinela bi i intenzivnija saradnja pravosudnih organa sa udruženjima, nevladinim organizacijama i društvima koja se bave zaštitom životinja. Kao jedan od vidova te saradnje ističe se  i edukacija u vidu upoznavanja sudija, tužilaca i advokata sa pojedinim, konkretnim slučajevima zlostavljanja životinja i uopšte iskustvima koja su aktivisti tih društava stekli u svom radu. To može biti ostvareno kroz predavanja, seminare, savetovanja, proučavanje štampanih i elektronskih publikacija u vidu izveštaja, komentara, peticija i drugih oblika aktivizma ovih organizacija.

-Da li podržavate osnivanje Policije za životinje u Srbiji?

Unapređenje stanja u sferi zaštite i dobrobiti životinja može se postići i posredstvom poboljšanja efikasnosti rada policije i nadležnih inspekcija kada je u pitanju otkrivanje i gonjenje ovih dela i njihovih učinilaca. Zbog prirode svog rada, nadležne inspekcije, poput komunalne i veterinarske, se nalaze u prilici da neposredno, „na licu mesta“, uoče slučajeve nedopuštenog postupanja prema životinjama. Zbog toga njihovi predstavnici imaju izuzetno važnu ulogu u otkrivanju krivičnih dela i prekršaja učinjenih na štetu životinja, otkrivanju i prijavljivanju njihovih učinilaca, ali i dokazivanju da li su, kako, kada i pod kojim okolnostima takva dela učinjena itd. Trebalo bi naglasiti posebnu ulogu nedavno osnovane Komunalne policije u otkrivanju i sprečavanju ovih dela, budući da se ona u svom svakodnevnom radu može susresti sa ovakvim slučajevima. Takođe, postoji i ideja o osnivanju takozvane „policije za životinje“, po uzoru na „Animal Police“ iz SAD, koja se bavi isključivo otkrivanjem, sprečavanjem i suzbijanjem slučajeva zlostavljanja životinja. Za sada kod nas ne postoje formalnopravni uslovi za formiranje takve jedinice u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, ali inostrano rešenje treba sagledati kao dobar uzor i sugestiju za buduće izmene. Kao i u slučaju pravosudnih organa, i kod predstavnika inspekcija i policije treba potencirati edukaciju i specijalizaciju, a naročito treba insistirati na upoznavanju zaposlenih u ovim organima sa pojmom, oblicima i uzrocima zlostavljanja životinja, kao i karakteristikama njegovih učinilaca. Tako se omogućava da oni blagovremeno prepoznaju slučajeve okrutnosti prema životinjama kao krivična dela ili prekršaje i da efikasnije doprinesu njihovom otkrivanju, prijavljivanju, dokazivanju i suzbijanju. I ovde treba ojačati saradnju sa predstavnicima društava za zaštitu životinja, koji se kroz svoje aktivnosti redovno susreću sa slučajevima zlostavljanja životinja, pa mogu biti važni „izvori“ prijavljivanja učinilaca ovih krivičnih dela ili prekršaja, kao i, uopšte, drugih informacija od značaja za njihovo otkrivanje i dokazivanje.

-Koje sve mere bi trebalo primeniti da bi se zaštita dobrobiti životinja u Srbiji dovela na zadovoljavajuć nivo?

Na kraju, i kod krivičnih dela i kod prekršaja kojima se povređuju i ugrožavaju životinje, snage treba usmeriti na prevenciju, odnosno na sprečavanje da do takvih dela uopšte i dođe. Zato je jako bitno da se posredstvom sistema obrazovanja, medija, društvenih, nevladinih i humanitarnih organizacija posvećenih zaštiti životinja i državnih organa, u našoj zemlji preduzmu organizovani napori na podizanju društvene svesti o dalekosežnim negativnim posledicama nedopuštenih ljudskih ponašanja prema životinjama, i  neophodnosti adekvatne i efikasne reakcije na njih. Posebno je važno javno isticati povezanost između okrutnosti prema životinjama i nasilja prema ljudima, a naročito nasilja u porodici i vršnjačkog nasilja. Time bi se sprečila brojna krivična dela ali i drugi oblici devijantnih, delinkventih i socijalnopatoloških ponašanja. U tom kontekstu naglasak treba staviti i na vaspitanje dece i mladih o značaju nenasilnog odnosa prema životinjama kroz razvijanje odgovornog odnosa i empatije prema njima. Osim prema opštoj populaciji, preventivne aktivnosti treba usmeriti i na određene društvene grupe koje su zbog prirode svoje profesije ili drugih aktivnosti kojima se bave u kontaktu sa životinjama. 

Ove smernice i sugestije samo su deo aktivnosti koje bi trebalo sprovesti kako bi se zaštita dobrobiti životinja u našoj zemlji dovela na zadovoljavajuć nivo. One se odnose samo na jedan aspekt te problematike – pravnički. Međutim, postizanje i održavanje istinskog napretka zahteva znatno složeniju taktiku – multidisciplinarni pristup problemu u vidu niz koordiniranih i aktivnosti stručnjaka iz različitih oblasti. To je kontinuirani proces koji zahteva konstantnu saradnju između različitih eksperata, državnih organa, nevladinog sektora i „običnih“ građana, otvoreno prihvatanje inovacija u domenu etike i prava i, konačno promenu svesti svakog pojedinca u pravcu tolerantnijeg, uviđavnijeg i nadasve humanijeg odnosa prema svim bićima sa kojima deli svoj životni prostor.